“Priča o limunu” – štorija o jednom danu u Komarnoj

Mjesec ožujak u Komarni
Tišina mi zasmeta pred kuċom u Portu kad ugasih uzavreli motor. Protegnuh se i krv krenu utrnulim udovima.
Svjetlost i čistota mi otvori umorne oči od duga puta i udahnuh punim pluċima.
Zajecah i ozarih se duboko, u isti čas, dok pokušavah jednim pogledom i svim ostalim čulima da usišem blaženstvo momenta.
Preko barki i plavetnila Pelješačkog kanala gledah Lanternu. Janjinu i Sreser vidjeh ko na dlanu, jasno.
Izuh se i toplina žala mi dopri do stomaka.
Do članaka zagazih u more i sjedajuċi na stinu u kraju izustih na glas: “O, majko moja”.

Misli odoše daleko u prošli vijek i godine sedamdesete.

U noċi moċi Lanterna na kanalu ugasnu
U noċi moċi moċi povraċam u bonacu
U noċi moċi, nemoċ me obuze i zaspih mamuran.

Ovaj do sad ne zapisani i za sve i svakog osim za mene beznačajni stih iz čije su svake riječi navirala sjeċanja na davna ljeta i Nešu, Ines, Ljilju, Biljanu, Branka, Nenu …ispliva.
Porat oživi i gologuzani su uz vrisku sa Rive skakali u bezbrigu.

Mateša u Portu priteže barku. Jedan po jedan konop driši, miri, poteže i opet veže.
„Nek, nek dica skaču. Ne vaja se dici zamirit. Dica ċe uzrest, pa ċe udrit stinom. Ne vaja se dici zamirit.“ on ċe za sebe na glas, da ga svi čuju.
Ispod oka još jednom pogleda on dicu, barku i nebo.
“Bit ċe bure“, reče svojim raspuklim glasom i poguren k’o da vazda veže konope,ode.
Kao da će bura moram te pritegnut
K’o da te hoće otrgnut od mene
Od nevera, groma moram te sigurat
od morine bisne moram te sačuvat.

Stara moja dugo smo na kraju
Stara moja konopi izdaju.

“Misliš li ti iznositi stvari? ”, ženin, glas od stine, razbi caklo moje praistorije i vratih se u realu.
“Neka malo. Otvori ti kuċu da se prozrači. Ja ċu sekund prohodat da vidim ċa se po selu gradi.”

Krenuh uz obalu. Longo Mare Adriatico.

Nikoga se nisam poželio tako
ni roda, bratstva, ni ljubavi čiste
niti jedne stvari niti živa stvora
ničega se nisan poželija ja.

Samo san se tebe poželio more
samo, samo tebe more Jadransko.
More Jadransko moje jedino.

Markas, na taraci, po pletenoj trsci ređa smokve za sušenje. Na glavi mu bijeli šešir iz Nju Orleanse koji je donio kad je bija u Ameriki.(Šešir nije bija bil ma on ga je pitura klakon svake godine pa je bio teži od šlema)
Vrata njegove konobe ovorena i dopire miris kvasine i memle. Pozna me, ne okreċuċi se.
“E mali vlaju, stiga si. Ima li još lipih bula u Mostaru?”
Nakon toliko godina ne znah još odgovora na ovo pitanje i učinih to opet zbunjeno, dječački: “Nema bula u Mostaru, Dida Markase. Ja ih nisam nikad vidija.”
“Mulac jedan kad ih ti nisi vidija, nije da ih nema. Lipe su bule mostarske” reče i uđe u kuċu.

Na razbijenim staklima vitar je njihao bile zastore napuštena doma.

Nediljko sidi ispred svoje kužine ispod oliandera i marenda, malo toċa od pomidora s ljebom.
“A stiga si. Jeste svi i mater i caċa?”
“Ja i brat je s nami”, dodah ja.
“Reci ċaċi da ne zaboravi boravišnu..”
“Dobro. ”
“Boje nemoj ti, navratit ċu ja dok marendam da on ne mora do ureda.”
“Dobro, onda neċu”, opet potvrdih, ”Odoh ja do Dida Mateše. Adio.”
“E pojdi, starom vragu na noge.”

More podlokalo zemlju i sapire korjenje sasušenog olijandera ispred nediljkove kužine.

Od mora u kaskadama do ispod kuċe podzide nepravilno krivudaju.
Stabla masline, narovi, mandarine, smokve, limuni, grožđe. Raste sve ċa se u zemju baci od kapule, zeja do pomidora. Sve.
Mateša okopava vrto.
“Jesi li donija trišanja? Znan da nisi, a obeċa si.”
“Zaboravija A, a ċa ċe ti? Ti jemaš sve.”
“Iman, fala Bogu. Ima svega Mateša. U nikog ne treba iskat ni zaimat. Ma trišnja ovdi ne more.”
“A kako ne more?”
“Vrag ċe je znat,vajda soli ne voli, pa nam u žeju. To raste samo u ‘Ercegovini. A da ti iskreno rečen, drago mi od vas građana ċa badava dobit.”
“Drugi put, neċu zaboravit’ sigurno..”
“Dobro da ti povirujem. No da ti nešto rečen, a ti zapamti, jer je važno, pusti trišnje. To se mateša šalija.”
“Oċu.”, rekoh osjeċajuċi se dužnim.
“Kad budeš sa ċaċom bacat mrižu i kad te u Portu pitaju ċa si ulovija ti nikad ne reci pravo. Jal manje jal više no nikad pravo. Jes’ il razumija?”
“A zašto to?” Ne bi mi jasno.
“Zato. Ċa moradu oni znat ċa je u moru. I da im baš ti rečeš, dite i furešt. Mater im linu. Nek idu sami vidit.”
“Aa, zato to”, potvrdih, još ništa ne shvaċajuċi.
“I pazi se milicije, nešto su se raspizdili.”
“Oċu.”
“Evo ti ponesi majci limune ,za soka.“,pruži mi dva tek ubrana limuna.
”Hoċu. Zbogom”, rekoh i strpah limune u džepove.
“Jes il razumija? Nikad. Nikad im ne reci pravo.”
Na razorenoj podzidi izvrnuta rasušena matešina barka ispod neobrana limuna odbrojavala je svoje zadnje dane.

Perko je sidi u kužini nalakċen na mali sto, pokriven šarenom mušemom. Fuma je duvan(škiju koju mu je moj ċaċa donosija) i pio bevandu.
“Dobar dan dide Perko”
“E jes’ i to ti lipi moj? Vidi Mare ko nam je stiga iz Mostara grada.”
Baba Mara je kraj šporeta kuhala.
“E naš lipi Zdenko. Kad si ariva?”
“Evo sad, pa…”
“Pa, odma se doša javit didu Perku. Daj mu Mare bonbon.”
“Ne triba fala.”
“E nek si ti nama doša. Kako ti ċaċa, mater?”
“Fala, dobro su.”
“A brat?”
“Dobro, i on je tu.”
“ A ċa on nikad ne dođe u nas mulac jedan?”
“Ne znan.”
“A ona materina sestra, kako joj bješe ima? Bila je preklani. Je li Mare kako joj bješe ime?”
“Kome?”
“Ma onoj mirinoj sestri.”
“Ljuba.”
“E Ljuba,kako je ona?”
“Tetka. Umrla je, zimus.”
“A gospe ti umrla, mlada. Nije joj ni sedamdeset bilo.”
“Šezdeset tri.”, rekoh.
“Nek joj je laka zemja.”
“Mare. Umrla Mirina sestra.”
“Čujen, čujen. Mor bit i boje je tako. Jadnica. Dugo je bolovala.” Prekrsti se baba Mara.
“Odoh ja”, rekoh .
“Di ċes? Tek si doša, sidi malo. Nisi ništa pripovidija jema li ċa nova u Mostaru? Oš bevandu?”
“Doċu ja opet”, rekoh i sletih niz skaline.
Čujem babu Maru di reče: “Di dite ode Pero? Nije ništa izija.”
“Izist ċe doma gospe ti, u matere”, odgovori on.

Kroz razbijeni crijep padali su kosi snopovi svjetlosti u perkovu kužinu.Čađave stropne grede jednim krajem zabijene u pod bacale su sjene slomljeniih križeva na vlažan zid.

Utrčah u zadihan kuhinju. Majka je raspremala torbe i kese u viseċu.
“Gdje si ti? Lutaš po selu dok ti brat sam pomaže iznosit stvari.”
“Pozdravili su vas Pero i Markas, a Nediljko ċe doċi za boravišnu. Mateša ti je posl’o ova dva limuna i rek’o da mu drugi put donesem trišanja.”
“U minut si sve ċakule po selu pokupija. De odnesi ovu valižu u sobu. Bratu je teška. Ċaċa je gore, pa polako hodaj. Sad je uzeo inzulin, pa da malo smiri.”

Stigoh nazad pred našu kuċu, u Porat. Noge me bride i krv opet opet kola. Dođe mi da trčin.
“Jesi li sve obiša, jel sve na svom mistu?” pita me žena.
“Jesan. Jesi li se ti smistila?”
“Jesan. Samo ti tribaš valiže u sobu iznijeti. Teške su.”
“Hoċu. Da se samo sa Jozom upitam.”
Jozo u svom portu prebire mrižu.
“Stiga si, Nizozemac?”
“Evo malo, da mučin vašu muku. Dosta mi moje dobrote.”
“Neka, neka. A okle te sad u ovo doba, jel’ sve zdravo?”
“Jest zdravo al sve staro, pa došo da ih obiđem da mi ne bude žao što nisam, a i ko zna ko ċe prija.”
„Eto te k’o momak šta ‚’oċeš“, reče i pruži mi ruku vlažnu od mriže.“
„I ti ċeš još sto, ako me oči ne varaju“, rekoh diveċi se vitalnosti starca od 80 ljeta kome niko ne bi ni 60 dao.
„Vraga ċu ja svoga.. Sve je ovo za ništa.“
“Ima li ċa nova? Ima li lova?”
“Ċa ċu ti govorit, vidiš i sam.”, pokaza on na muljavu mrižu, “Šporkica. Jugo sve povaja.”
“Jema li bar za marendu?”
“Jema, nami dosta. Ja i stara smo sami. Nami ne triba više.”
“Onda u red.”
On ušuti i nastavi prebirat mrižu. Ispetlja jednu finu oradu i baci je u kašetu pod provu.
“Umrla matešina Stana jesenas”, reče
“Čuo sam. Malo je starih ostalo.”
“Malo. Ivan i ja od domaċih… A i vikendaši partili. Bajro, ċaċa ti, Nikola, Ismet… Svi partili.”
“Dervoz, Buliċ. Mišo… ”, dodah ja.
“Ja, ja i Mišo. Kako majka, hoċe li ona dolazit ove godine, more li na noge?”
“Dobro je. Nadam se da hoċe. Nego čije su ono vile?”
“Koju misliš? Ima ih dosta?”
“One na nediljkovom, perinom, matešinom…”
“A neki bogataši. Na perinom je neki ministar iz Zagreba, a onaj drugi neki tvoj ‚’ercegovac, tajkun.. Treċi je tvoj opet.Neki Nizozemac, Belgijanac… sve sami furešti”
“Ja evo ubrah limune kod Matešine kuċe. Puno ih drvo. A kako mirišu, majko moja.”
“Mirišu, no da mirišu.”
“Ja, mislio da su mu se sinovi vratili iz Australije, pa na slobodno ubrah. Nisam znao da je tuđe.”
“Niko se ovdi ne vraċa moj lipi. Svi partiju jal ovako jal onako. Dica na brod oli vanka, a mi stari na grobje.”
“Ja ċu se vratit, nekad. ” rekoh samouvjereno.
“Oš vraga ka’ i drugi. Ne znaš ti ċa je ovdi. Davno si bija , zaboravija. Boji je tamo svit. Sidi tamo dok ti dadu.”
“I ti si bija u Americi. I tebi su dali pa si se vratija. I molin te nemoj više nikom reċ da je tamo boji svit. S tobon sam u pet minuta više riči izminija no tamo u godini dana. Ċa si se ti vratija?”
“Zbog limuna?”Reče on podsmješljivo gledajuċi na dva limuna u mojim rukama. koje sam stalno trljao i mirisao.
“Da znaš , zbog limuna vridi se vratit”, potvrdih.
“De dodi. Samo na vrime. Prije no što popadaju.De mi pomozi istegnut mrižu iz kaiċa, kad si tu”

Nebo plavo,

Povrh palme u jozinu portu
Kaići, razigrani na maeštralu
i krovovi Pelješca u daljini,
tvoja ruka
nikolin osmijeh
pavlove oči
i ništa više
fala ti Bože
u času posljednjem.

Zdenko Bošković (2004.)

 

Pošaljite dalje:

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa * (obavezno)